OTOČAC – Aha, boli glava, boli. Ma kako i ne će bolit, bog te stvoril. Eto toga samo ča ni! Ta to je druge subote, dvajstišestoga, a poslaaaa, da je još misec dan edva da bi se stignalo. A ča je, ča je? Pa godišnji koncert (el baš koncert, dalo bi se i o tomu popripovidat) foklornoga društva iz Otošca. Za vratra svoga zeli uni u navadu da imadu vako krajen godine taj koncert, pa aj preskoči ako te majka rodila. Red imat koncert pa ki živ, ki mrtav. A moglo bi i mrtvi bit, borami bi.
I unda kako njevu … kako da joj kažemo, šefica ni, to je nako nekako preošto (bi se čovik na to i porizal) … voditeljica (ne moreš ni dicu peljat a kamoli cure i dičake) … ma more – da je u duvu gackoga čakavskog divana – peljateljica (na ka i' pelje), kako njevu peljateljicu (i prijateljicu) Vericu Dasović ne će glava bolit? – Batuke, batuke nan trebadu! – divani una kaj da divani studenomu zidu. Red će njoj bit srp u šake pa po polju žet i sabirat batuke. Baren kaj snop. – Treba mi konj, konj mi treba! Eto ga na. Da ni: Konja, konja, kraljevstvo za konja! A jopet ni, ta to je koncert, ni Šakespiare niti Richard III., borati. Al ne treba njoj pravi konj, marva, njoj treba konj za drva pilit, e taj njoj treba. – Panj i sikiru, ki ima panj i sikiru? Svi se oko nje okrićedu i nekudaj gljedadu konda se panj sakrl pod ne stolice u kinu. – Vile, grablje!, galami ona. – I lužnjak! … Ki zna rešte plest, a? Ki zna?– Kozu, kozu treba nać – dobacuje teta Ružica. – Kakovu vražju kozu?! Još mi samo koza treba! – Ma ne pravu kozu, nu kozu, kozu ča se loži. A kadiš nabavit peć kozu? Ki to još ima? Morda ki i ima.
I tako, kako unda ne će glava bolit, mora puknut nadvoje, mora. A biljačine mora bit.
M. Kranjčević