Ni se lako s vrimenon otimat ...

OTOČAC – Ma ne moreš se ti otimat s vrimenom da i oš – mudro veli nami naša baba Kaja. – E kako baba sadaj to – pita mala Pu – ča ti to znači, a? El, ne zna dite te nekve frazeme ki se u narodu divanidu, mlado, u školi u divanu pokvareno pa kako će znat. – To ti je ... to ti je ... ma kako da tebi tvoja baba kaže a da ti tako munjena razumiš? ... To ti oće reć da ni lako kosit po kišnome vrimenu.

Mala Pu sadaj gljeda u babu Kaju kaj u televizor. – Baba, nisan ja munjena koliko ti misliš, znaš! Znan i ja da se trava ne kosi kadaj pada kiša, i ne spravlja se po nevrimenu, znaš! – čita njoj mala kaj iz knjige. – Pa to ti i velin, samo se ja i ti ne razumimo. ... Jerbo kada je proliće kišovito, kaj vo, kaj ve godine, nema do Petrove niš, ne će kosa u tavu. Ne moreš se ti z Bogon naborit. – O munjene babe! Pa ki se z Bogon bori, Boga se moli, a ne š njin paraboči!? – Pa to ti i velin – jopet će baba. – Dok zvezda ne upeče, nema košnje, borami nema.

I tako dok se baba Kaja i mala Pu nadimljedu, edva narod dočekal da se zerkicu uvrimeni i da počme kosit. Al ni to kaj negda, pokosiš danaske ednu kanicu, edan lapt, pa jutra drugi i nigda kraja. Danaske to gre naveliko, odedanput se sruši pol livad, tote traktori, tote kose, tote pauci, tote balirke, tote rolirke, ma sve gre kaj na larmu. I u dva dana kosidba gotova.

-Eeee, lipo je stari narod divanil – Boooožeee, koda baba Kaja mlad narod, al una sebe ne računa – lipo je stari narod divanil da nit je moča naranila, nit je suša izgladnila. Ni nešto puno bal i ti rolov za vidit. Retko, retko ... – šaca baba prvu košnju. I u pravu je, slaba trava, bilo ostudeno, bilo močno, trava oklasala i prestala rast, trava retka. Al srićon malo kome danaske sena treba pa svi sritni i zadovoljni. Samo da se pokosi da po njivami trnje ne raste.

Došal vratar na svit, borme je.

I.B.