Ajme ki bi od srama ubral jabuku il rušvu?

OTOČAC – Svi se mi jadamo kako je na placi sve skupo, skupo voće, skupo povrće. Tako i treba bit kad malo ki oće ča u zemlju zabost i imat. Pa kad neš – plati i muči.

A ve godine godina kaj nešto ni, s prolića padale kiše, bilo mrazov, ma i snig padal, a sve bilo rano ocvetalo pa studen pobrala cvet. Al jopet je nešto i ostalo. Evo, na primer u sred Otošca rodila jabuka i rušva, jabuka na jabuki, rušva na rašvi. Nit špricana, nit trovana.

Mili bože oće li ki ku jabuku il rušvu ubrat? Sva prilika da ne će, jerbo kako će brat da ga ki vidi, ajme pelde i sramote. I tako će od pelde i sramote sve natla past i propast, a mi ajmo u trgovačke centre kupovat stare (gnjile) jabučine iz cele Evrope, trovane i otrovane bog zna čin sve ne.

Negda ni bilo tako, rećemo za vrime Vojne krajine, vojna vlast je naređevala da se u kvartalima (a to je bilo nekoliko se u nekoj satniji) ima posadit toliko i toliko sliv, rušav, jabuk, murav, ma svakakovoga voća. I pod mus se sadilo, to i raslo, ta stabla durala su stotinu i više godin, unda se narod naučil pa je sam sadil i cipal mladice i svega imal. Voće se u Vojnoj krajini sadilo uz cestu, ni bilo ničije, ali je putni i namirni mogal sklatit ku jabuku il rušvu i poist. I mlaji se moredu sitit da su uz cestu od Špilnika prema Čoviću uz ceste bile posajene jabuke, u grabi, bile su sve do nedavno, a unda ji porušilo jer je čoče cesta proširevana i delana pa ti jabuk više nema. Bilo je tako nešto i u Prozoru prije crikve, verovatno i po drugin mestima.

Eto, tako su ti naši stari „munjeni“ delali, a mi mlaji „pametni“ to ne delamo i skupo u trgovinami plaćamo. Neka nan unda tako i bude.

M.K.

Foto: M.K-G.