Ribat zelje il ne ribat zelje u šimunskoj nedilji – pitanje je sadaj

OTOČAC – Ki je zelje izribal, izribal je – veli nami naša baba Jula. – O, baba, Bog s tobon! Ta zelje moreš ribat kad oš, moreš danas, moreš jutra, moreš i u četvrtak, aj u petak su Sisvete, u subotu Mrtvi god, ni zgodno, pa jopet nedilja nema ruk. Red unda čeka pondiljak ... – A ne, ne, ne more – maše prston baba – nikako ne more. – E zač, aj ti nami reci i prosvitli nas, Bog ti dobar bil. – Vidi vako, el čera bit sveti Šimun. – Je. Pa ča? Svakoga dane je nekakov svetac u kolendaru. – Eeee, al ovo ni „nekakov svetac“, to ti je sveti Šimun. – Dobro, je, Šimun je. I ča š njin? – A kad je sveti Šimun, unda je njegova i nedilja. – Kakova sad nedilja? – Pa šimunska nedilja, beno de beno – babu Julu već ćapa vrućina. – Dobro nek ti bude, neka i te šimunske nedilje. A ča to ima sa zeljen, to te ja pitan. – Borati! Kako nema?! – Ča, reci, ča? – Pa u šimunskoj nedilji se ne smi zelje ribat. – A kadi to piše, a? – Nigdi ne piše, to ti je odvajkad tako. – Dobro, nek ti bude, ti pamtiš i Mojsija, zač se ne smi zelje ribat u šimunskoj nedilji, to ti meni reci. – Jerbo bi se zelje okrićalo u bačvi.

Uvatili se mi svi okrićat oko sebe, il smo svi munjeni, il je baba munjena, neki vratar je. – O, baba, ča ti svakakovima benastoćami veruješ! Nedilja kaj nedilja, dani kaj dani, uribal zelje danaske, a jutra, ili prekjutra, dragomu Bogu svedno. – Dobro kasan ja munjena, nako i nako ga ne sadite, kupujete na placi vo otrovano, i to za skupe novce jer se vami niš ne isplati goit, izribljite ga pajte vidit ča je šimunska nedilja. Neš ga ist, veruj meni i svetomu Šimunu – ode baba iz kuće van, ne će više da se s nami napinje.

I sadaj, ribat zelje, il ne ribat – pitanje je sadaj, ča bi rekal taj nekvi Šekspir.

I.B.