Da ni rožic i prisada – placa bi lajala prazna

OTOČAC – Danaske je placa, čudnoga li čuda, ta svake srede je, još od Marje Terezije. I otočka placa bi bila pusta, mada su u nju urdani veliki novci vragu za korist, da ni vi ča prodajedu rožice i pelcere - pustinja.

Placa se šareni, rožic na sve mile mode, kakove ti srce oće. Ne treba tote molit tetu Jelku il babu Lujku da ti da pelcer, da u zemlju zabodeš, da goiš i trepeliš oće li se privatit, el pošlo za rukon il ni, ma joook, samo izbeljiš novce i nosiš celi petnjak, ma ča celi petnjak, petnjakov kakovi oš, sve rascvetano pa se fali konšijami kako „mi rožice gredu za rukon“. Gredu, gredu, fala vimi dogonskima ki ji dovlačidu na placu.

Aj, rožice kako-tako, vratar po njimi, bijdu na puneštri, bijdu na kakovoj terasi, baklonu, moredu i visit pod strijon, još se moredu od mraza spasit. Al paradajzeli, paprike, partizani, zelje, to je žali bože još kupovat. Jerbo jutroske je bilo mraza, jutra je tekar sveta Sofija, a una, velidu da rakiju popila, pa još ti nekvi ledeni sveci, ni to u zemlju za zabadat, ni. Spasova tekar na kraju miseca, kadi to! Ma more se sadit, niki nikomu ne brani al unda druge srede kupuj jopet ispočetka. Ča se tomu ve pretrglije veselidu, a!

Narod bi kaj kupil, pa jopet kaj ne bi, dvojumi se. A kako i ne će, sve skupo konda kupuješ tamljan.

I.B.